Ako u vazduhu ima nečega
sanjarskog, u vodi je taj neki mir i bežanje u zdrav razum. Voda daje život
prirodi kroz koju protiče, a gradovima koji imaju sreću da je imaju daruje
neslućene potencijale i izdvaja ih od onih koji se za nju moraju mučiti i
boriti.
Simbolično, svoj život sam i
započeo pored vode, u gradu na 100 ostrva, na mestu gde Baltičko more prodire u
kopno i spaja se sa ledenim skandinavskim rekama. Bilo je to prvo more koje sam
dotakao u životu. Hladno i negostoljubivo, mada mi to kao detetu nije nimalo
smetalo. Svoj život sam i nastavio pored vode, na mestu gde se sutiču dve
velike evropske reke. Iako sam u tu vodu znao i da nesmotreno upadnem kao dete,
sa godinama sam je zavoleo, često na nju spuštajući i po njoj ploveći. Čak i
kada sam bio primoran da se udaljim od reke na kojoj sam odrastao, negde duboko
u sebi nisam gubio nadu da ću se vodi opet vratiti da pored nje živim.
Tako je bilo i u dalekoj Moskvi,
čija reka je bila među prvim stvarima koje sam obišao, naravno, u kombinaciji
sa biciklom. A taj odlazak na sever otvorio je potpuno neočekivano i još jednu
kapiju simboličnog povratka na početak.
„Dobra je Moskva, ali čekaj dok
vidiš Piter.”
Rusi nikada nisu u svojim srcima
prihvatili germanizovani naziv svoje „severne prestonice”, te je za njih Sankt
(ili Sent) Petersburg jednostavno postao „Piter”. Za njihovu istoriju, to je
rodno mesto moderne ruske države, prvog velikog savremenog vođe i mesto gde je
nastao osnovni instrument širenja političkog i vojnog uticaja van vekovnih
granica.
Ruske ratne mornarice.
Ako sam ruske avione i mogao da
vidim tu i tamo na retkim i skromnim srpskim aeromitinzima, ruski brodovi i
podmornice za mene su bukvalno oduvek predstavljali samo daleke i apstraktne
šeme i zrnaste crno-bele fotografije iz
knjiga i interneta, napravljene od strane američkih/NATO satelita i izviđačkih
aviona. Ako sam odlasku na MAKS i mogao potajno da se nadam, o susretu sa
ruskom ratnom mornaricom se nisam usuđivao ni da maštam. Sve dok sudbina nije
umešala svoje prste i uz pomoć svemoćnog interneta spojila me sa rodnim mestom
te i takve mornarice.
Da je Piter bliži nego što sam u
prvi mah shvatao postaralo se na hiljade Moskviča koji su se vozom otisnuli na
finale Kupa konfederacija na svemirskom brodu od novog Zenitovog stadiona. Da
proslava Dana mornarice 2017. neće biti tek tamo neka formalna procesija
skapirao sam zahvaljujući drami Zapadnjaka kada su videli da će se dva ruska
mornarička diva probuditi iz zimskog sna i ledene vode Murmanska za potrebe te
proslave zameniti nešto toplijim Baltikom oko Pitera.
„Kirov” i „Tajfun” u Piteru.
Košarkaškim rečnikom, zicer koji
se nije smeo omašiti.
Zapadnjaci su me zaintrigirali,
ali su tek sajtovi na ruskom ponudili dublje informacije. I kao što su knjige o
avionima jednom dečaku pomogle da nauči da čita, tako su i sajtovi na ruskom
jednom muškarcu pomogli da razume ruski.
Da, taj toliko satanizovani
internet mi je sve povezao. Parada većih brodova na ostrvu Kronštat, udaljenom
40-ak km od Pitera, usidreni brodovi u centru grada, kupovina karata za voz
onlajn, spoznaja o autobusu koji vozi za Kronštat, te Gugl/Jandeks fotografije
koje su pronašle put do Fort Aleksandera sa kojeg je bilo moguće posmatrati
brodove samo sa par stotina metara i bez specijalnih pozivnica rezervisanih za
lokalni živalj.
U par klikova mišem, čitav
poduhvat bio je organizovan. Živeo 21. vek!
Ali, uprkos činjenici da može
značajno da olakša svakodevicu, internet ipak nije pravi život, što shvatam po
saznanju da ću vagon spavaćih kola deliti 35 Kineza i Vijetnamaca.
Sporazumevanje na rusko-kinesko-engleskom ostaje priča za unuke, baš kao i
„razgovori” o Hanoju i slušanje pesama o tom gradu.
Egzotika, raznovrsnost i
globalizam staće u taj ofucani, ali besprekorno čist ruski voz, koji tačno u
05:20 stiže na Moskovsku železničku stanicu u centru Petrograda. Naoružan
najboljim turističkim vodičem na svetu („DK”) i rancem natovarenim za tri
godišnja doba, prolazim pored pijanaca i stupam na, po mnogima, najlepšu ulicu
u Rusiju, Nevski prospekt. Već par koraka je dovoljno da shvatim suštinu stvari
koju ni Gugl/Jandeks ne mogu dočarati.
Ermitaž
Ovo nije mešavina novog i starog,
ovo nije monumentalno, grandiozno i surovo.
Ovo je pravi, pravcati evropski
grad. Očuvane arhitekture, jasnog i nenarušenog urbanizma. Niži manji, uži.
Kompaktniji. Sa raznovrsnijom istorijom, uprkos nebrojenim nasrtajima stranih
zavojevača na njega, od kojih je onaj poslednji trajao bezmalo 900 dana. Da,
ožiljci od nemačkih granata mogu se još uvek videti na nekima od zdanja duž
Nevskog bulevara. Sećaju na skoro tri godine opsade tokom koje je nestalo preko TRI
MILIONA građana Lenjingrada, a preostalih milion gladovalo i smrzavalo se
jedući svoje cipele i kapute. Za razliku od pojedinačnih ruskih tenkista,
vojnika i pilota, ovde je čitav jedan grad bio heroj.
I nije pao. Nikada tokom svoje
relativno kratke, ali burne 350-godišnje istorije. Nisu to uspeli ni litvanski
kneževi, ni švedski kraljevi, ni finski i nemački nacisti. A dobar deo zasluga za
tu krvavu odbranu Piter duguje svojim mornarima i brodograditeljima, glavnom
razlogu nastanka samog grada i njegovog bivstvovanja do današnjih dana.
Ovaj grad živi na moru, živi za
more i od mora živi.
Engleska obala
Čast velelepnim palatama ruskih
plemićkih porodica i grandioznim crkvama svih veroispovesti, ali centralno
mesto na završetku Nevskog prospekta pripada Admiralitetu. Čak i legendarni
Zimski dvorac/Ermitaž svojom maltene moskovskom grandioznošću moraju da se
zadovolje donekle bočnom pozicijom u odnosu za zgradu koja te iz
arhitektonsko-urbanističkog sanjaranje vraća glavnom razlogu tvoje posete.
Iako još ne možeš da je vidiš,
osećaš joj miris. Drugačiji od Dunava, bleđi, hladniji, severniji. Luk mosta
poslednji je znak da si joj blizu. Duga svega 50-ak km od jezera Ladoga do
Finskog zaliva, ali u ruskoj istoriji značajnija i od Volge, Dona, Oba,
Jeniseja, Irtiša, Lene i Amura. Najslavnija ruska reka.
Neva.
Široka ugrubo koliko i Sava u
Beogradu, siva, ustalasana nordijskim vetrovima i za ovu priliku maltene pusta.
Ako izuzmeš...
„Stereguščij!”
„Grigorovič!”
A tamo dalje, ka tvrđavi, po
jedna „Tarantula”, „Parčim” i „Ropuha”.
„Stojkij”, korveta klase „Stereguščij” i
„Admiral Makarov”, fregata klase „Admiral Grigorovič”
Spontani i glasni smeh iz
jutarnjeg dremeža trza mornare i policajce koji su jedini tu u pola 7 ujutru. Stigao si i pre Rusa, pre
fotografa, čak i pre novinarskih ekipa. Spavanje sa jednim otvorenim okom tokom
800km truckanja vozom se isplatilo.
Brodovi su tu.
I samo su tvoji.
„Makarov” vs Crkva Svetog Isaka
Da ih slikaš, slikaš, slikaš.
Svaki detalj da uhvatiš, senzor da ukadriraš, oružje da proučiš. Jesu nove,
moderne i kockaste, ova „stelt” korveta i fregata, ali su čak i u tom,
smanjenju radarskog odraza prilagođenom dizajnu lepše od svojih zapadnih parnjakinja.
Podmornica klase „Kilo”
Nemojte se ljutiti, moje NATO
dame, ali Rusi su ćoškasto i ružno doktorirali kada je dizajn vojne opreme u
pitanju. Za razliku od kapljičastih i čistih hidrodinamičkih linija podmornica.
Da, tu je i jedna podmornica klase „Kilo”, samo je nisi video od brodova. Crna,
deluje patuljasta, iako je tonaže skoro kao i korveta ispred nje. U svetu
brodogradnje, podmornice su čudo, mada ti nije prvi put da jednu vidiš uživo.
„Heroj” i „Una” su doduše nekoliko puta manje, ali si ih video, dotakao i u
njih ušao u Tivtu. Ali, ovo nije Tivat. „Stojkij” i „Admiral Makarov” nisu
kanibalizovani „Split” ili ofucani „Kotor”. Ovo je Piter, ovo je Rusija, a tebe
tek čeka put do Kronštata i velike parade.
Vreme je za pokret, za silazak
pod zemlju i pod vodu. U metro.
I on je u Piteru manji,
skromniji, prazniji, ljudskiji nego u Moskvi. Ima čak u njemu da se kupi nešto
za jelo i piće. Ima doduše i hermetičnih čeličnih vrata na stanicama koje su tu
da podsete na krhkost podloge na kojoj ovaj grad počiva, močvarnom tlu i poplavama
koje su ga vraćale na nulu svakih nekoliko decenija. Poplavama u kojima bi
putnici u vozovima bili žrtvovani da bi oni na stanicama preživeli. Ovo je
surova zemlja, ali i zemlja koja svoje probleme rešava, te su tako ustave na
nasipima koji su pre nekoliko decenija spojile ostrvo Kronštat sa kopnom najzad
rešile problem istovremenog plavnog talasa Neve sa jedne i sile plime Baltika
sa druge strane. Ali, do toga nasipa ćeš ti morati još da se klackaš. Autobusom
sa krajnje stanice metroa, nekih 40-ak minuta u jednom smeru. Ti, penzioneri i
deca.
No, ni taj put neće biti dosadan,
pošto ćeš proći pored toliko osporavane „Gaspromove” kule u izgradnji,
kojoj je jedva dozvoljeno da nikne negde
na petrogradskim Ledinama. Ne prodaje svako centar svog grada za šaku
petrodolara, čak i kada od njih direktno živi.
Da ovo nije Balkan si znao, ali
da ovo baš i nije Rusija, nisi. Dah tvoje rodne grude se ovde ne može skriti,
što vidiš po jarko obojenim drvenim seoskim kućicama u zelenilu duž autoputa ka
Finskoj. I nivo uređenosti podseća na Skandinaviju, kao i fascinantna
mašinerija ustava kada autobus najzad skrene na nasip ka jednoj od dve glavne
baze Baltičke flote, onoj drevnoj, istorijskoj. Onoj koja predstavlja i rodno
mesto komunizma, pojave koja je izmenila 20. vek.
A taj nasip kao da nema kraja,
iako jednu od njegovih hidrotehničkih građevina, most ispod kojeg prolaze manji
brodovi, prelaziš brzo. Nema kraja ni koloni automobila koja se sa autoputa
sliva u usku Kronštatsku ulicu, koja je i tvoja meta. A ti nemaš vremena,
izlaziš iz autobusa i pešaka nastavljaš kroz kronštatski otvoreni blok i pored
teretnog brodskog terminala grabiš do svog konačnog odredišta.
Tvrđave Aleksandar.
Do kapije. Na kojoj je red. Za
karte. Od 100 rubalja. 200 dinara.
Brate.
Deset sati ujutru uveliko
otkucava, počeće parada, a tebi niski bedemi brane pogled. „C’mooooooon”, što
bi rekao Kartman dok čeka najnoviji „nintendo vii”. Cupkaš. Nervozan si kao
ker. Poslednjim atomima snage gutaš jedno sočno: „Je l’ ima nekih problema?”
ubacivačima preko reda, rečenicu koja je započela toliko tuča u istoriji. Gutaš, jer nisi na svom terenu. Daleko si od kuće, a opet si joj tako blizu. Tamo
negde u daljini je i tvoja prva kuća. Tamo negde iza...
„KIIIIROVA!”
Da, vičeš. Jedini. Najgori si od
sve dece. Najsrećniji si od sve dece.
Vredelo je. Jebote, vredelo je.
Vredelo je preći 800 km vozom, 20 km metroom, 40 km autobusom i dva puta po 5
km peške da bi je najzad upoznao.
Rusku ratnu mornaricu.
Znaš, o tebi sam čitao u knjigama
i proučavao te na internetu. Nikada ni sanjao nisam da ću ispred sebe videti
komadni brod tvoje najveće i najmoćnije flote, one Severne. Najnaoružaniji
ratni brod i jedino površinsko plovilo na nuklearni pogon koje nije nosač
aviona.
„Petar Veliki”, krstarica klase „Kirov”
„Petar Veliki”.
Bojna krstarica klase „Kirov”.
Teška 28.000 tona i dugačka preko
250 metara, impozantna je i sa skoro kilometar udaljenosti.
Ogromna je.
Prelepa je.
Smrtonosna je.
Iako ni metak nije ispalila u
ratu. Baš kao i podmukla crna pitončina usidrena iza nje.
Najveća podmornica u istoriji.
„Dmitrij Donski”, podmornica klase „Tajfun”
„Dmitrij Donski”, iz klase
„Tajfun”, učinjena besmrtnom od strane Toma Klensija i Džona Mektirnana u „Lovu
na Crveni oktobar”. Mašina Sudnjeg dana, napravljena samo sa jednim ciljem. Da
okonča život kakav poznajemo uz pomoć 20 nuklearnih balističkih projektila
smeštenih ispred komadnog mosta. Jedina od svoje vrste koja je preživela surovu
realnost ruske ekonomije ’90-ih, baš kao i krstarica ispred nje, mada će se
njoj uskoro pridružiti i drugi „Kirov”, „Admiral Nahimov”.
To je realnost sadašnje ruske mornarice.
Mukotrpna, spora i skupa obnova starih brodova, uz tek poneko novo plovilo. A
tvoja realnost je da ćeš skoro sve te brodove za koji minut videti uživo.
Ne znaš gde ćeš. Mol je prepunjen,
ali stene nisu. Imaćeš uži kadar, ali će biti neometan. Nesiguran si odakle će
doći brodovi, čije pojavljivanje najavljuje usamljeni „kamovljev” helikopter.
To pitaš pravog, pravcatog ruskog admirala koji stoji među okupljenima. To
činiš na svom krhkom ruskom, nesiguran u njegovo embrionalno znanje. A admiral
je, za razliku od prodavaca i ljudi na ulici, svetski čovek. Ceni kad se neko
trudi da barem malo nauči njegov jezik. Ljubazno potvrđuje da će „korablji”
stići sa otvorenog mora. Zahvaljuješ mu se i suzdržavaš da pružiš ruku, jer bi
to ipak bilo previše. Spuštaš se na stenu, oblačiš vetrovku, poklon nekih
sjajnih ljudi, za koju si mislio da ti neće trebati. Ali, treba ti. Ovde na
severu, vetar ne staje. Rasteruje oblake, tuče stene, komeša more. A komeša se i masa.
Stižu!
Ugao u odnosu na ustavu ti je
takav da ne vidiš brodove dok ne prođu kroz nju. Dramatičnije nije moglo da
bude, tim pre što ni sam ne znaš red kojim će nailaziti. Mada će ti biti
potrebno svega par delića sekundi da ih prepoznaš dok se budu promaljali sa
pučine.
„Parčim!”
Korveta klase „Parčim”
Prestani da vičeš, magarče. To je
samo obalna protivpodmornička korveta proizvedena u Istočnoj Nemačkoj. Ružna, a
simpatična. Mala, skoro teget siva, u
dimu svojih dizel motora predvodi konvoj kakav se u ovim vodama nije video još
od vremena SSSR-a.
Znaju to i ljudi oko tebe. Zato i
tako bučno pozdravljaju mornare postrojene na palubi. Zna to i Zapad, zato se i
mršti na njušku povampirenog ruskog medveda što se simbolično ponovo promalja
na mestu odakle se ka tom Zapadu i prvi put zaputio pre skoro četiri veka.
„UDALOJ!”
„Viceadmiral Kulakov”, razarač klase „Udaloj”
Moliš se Bogu da će autofokus
tvog fucnutog, ali odanog „kenona” poništiti efekte drhtavih ruku. Najveći
ruski razarač i verovatno najmoćnije naoružano plovilo namenjeno
protivpodmorničkoj borbi na svetu. Nabijen poput bodibildera, nakrcan raketama,
torpedima i topovima predstavlja vrhunac moći brodogradnje bivšeg SSSR-a i,
ironično, jedan od uzroka propasti njegove ekonomije iscrpljene unapred
izgubljenom trkom u naoružanju sa mornaricom SAD.
„Gorškov!”
Fregata „Admiral Gorškov”
Ako je „Udaloj” simboličan kraj
moći SSSR-a, onda je „Admiral Gorškov” vesnik preporoda Rusije. Najnovija,
naubojitija i najlepša fregata na svetu uspeva da bude vizuelno atraktivna i
pored ograničenja koja nameće „stelt” dizajn. Ekstremno niska silueta i izduženi
pramac što krije vertikalne lansere krstarećih, protivbrodskih i protiavionskih
raketa, čine „Gorškova” najelegantnijim brodom 21. veka.
„Stereguščij.”
Još jedan, poput onog što si ga u
rano jutro islikao u Piteru. Prvenac nove ruske pomorske industrije, ćoškastiji
od „Gorškova”, ali i dalje lep.
Posle svega ovoga stari
(„Ropuha”) i novi („Ivan Gren”) desantni
brodovi, te dve podmornice klase „Kilo” deluju pomalo razočaravajuće. Ubiće te
to tvoje neprekidno podizanje standarda.
Ubiće te to tvoje nejako srce.
„SLAVA!”
„Maršal Ustinov”, krstarica klase „Slava”
Treći najveći ruski ratni brod po
veličini i vatrenoj moći i najveći brod koji će pored tebe ploviti danas.
Svetlosiv, svojih 16 krilatih raketa brod-brod sposobnih da u jatu love
američke nosače aviona neće skrivati od tvog i pogleda tvog fotoaparata.
Naprotiv, čak će se šepuriti svojom razmerom koja se ne može umanjiti čak ni sa
cirka 200 metara sa kojih vojaerišeš tu sredovečnu sovjetsku damu.
Ruskinje si doktorirao, pa je
sada vreme za malo egzotike sa Dalekog istoka. Goste iz daleka. Kineski razarač
i fregatu. Posle svega, maltene bele kopije zapadnih „stelt” mu dođu kao pad.
Što ne znači da je to kraj parade
gvožđurije za danas, s tim što će sada vazduh zameniti vodu kao arena za prikaz
ruske pomorske moći.
Iako si svoje vlažne vazduhoplovne
snove ostvario nedelju dana ranije na moskovskom MAKS-u, neke praznine sada sa
zadovoljstvom popunjavaš. Ka-52, MiG-31, Su-24 i Su-25 u letu.
Tu-142 u letu.
„Tupoljev” Tu-142 i „Iljušin” Il-78
B-r-a-t-e.
Kontrarotirajući propeleri brži
od zvuka i njihov uticaj na tvoje unutrašnje organe.
Berijev Be-12. Antika, egzotika,
atrakcija. No, sve je to danas u drugom planu. U prvom ostaju brodovi, a još
njih te čeka u Piteru. Vremena za detaljni obilazak Kronštata nema, čeka te
„Venecija severa.”
Pih, Venecija.
A ta severna, kulturna prestonica
je u tvom odsustvu proključala. Milion ljudi na obalama. Bukvalno. Stranaca,
domaćih, starih, mladih. Vremena za čekanje redova za ulazak u crkve, palate i
muzeje nema. Samo grabi napred, peške, u
gradu u kojem se sav saobraćaj sem metroa raspao. Treba još stvari videti,
doživeti. Upiti grada, sjedinjenog u panoramama sa ukotvljenim brodovima.
„Minsk”, desantni brod klase „Ropuha” vs Petropavlovska tvrđava
Red baroka, red tamnosivog
metala. Red raznobojnog klasicizma, red crnih podmornica.
Više nego ikada pre shvataš
značaj izbora boje u kamuflaži brodova.
Više nego u Madridu zaljubljuješ
se u jedan grad na prvi pogled.
Krstarica „Aurora”
Iako nije sređen i skockan kao
španska kraljevska prestonica, bivše sedište ruskih careva ima onaj jedan
element života koji gradove bespogovorno razdvaja i izdiže.
Vodu.
More. Reku. Rukavce. Kanale.
Mostove. Kejove. Pristane. Mnoštvo brodića čiji vlasnici te vabe da ideš u
obilazak brodova.
„Admiral Gorškov”
Bič, pliz. Video sam ja te
brodove izbliza i to one velike. Ostaju mi samo detaji, par krupnih kadrova za
nadgrađa. „Aurora”, „Tarantula”, muzej-podmornica iz Drugog svetskog rata.
Ostaje mi samo još da završim svoj pešački krug od 25km.
Ostaje mi još da se ukrcam na
„sapsan”, voz što između dva najveća pravoslavna grada na svetu saobraća
brzinama od 250km/h i da obećam Piteru da ću se vratiti.
Na duže.
Da ga detaljnije upoznam i stupim
u sve njegove znamenitosti.
Da se još koji put spustim na
Baltik, prvo more koje sam dotakao u životu.
More na kojem sam najzad ostvario
možda i svoj najneverovatniji san.
Da upoznam rusku ratnu mornaricu.
SLIČNE TEME:
Нема коментара:
Постави коментар