DNEVNIK JEDNE PROPASTI

O solidnom glumcu, darovitom slikaru, fantastičnom piscu i ubici

„Ti imaš stav o svemu”.

Možda i nema rečenice koja me bolje opisuje u nekoliko reči. Jeste. Imam stav o svemu što mi privuče pažnju. Uglavnom su to argumentovani i promišljeni stavovi koje branim razumno razloženim činjenicama. U jednom malom procentu slučajeva oni su pak, potpuno i bezrazložno emotivni i iracionalni. Volim Dipeš Mod. Crvenu zvezdu. Volim svoju porodicu više od bilo čega na svetu. Branio bih je svim raspoloživim sredstvima. Ubio bih za nju.

Da, dobro ste čuli, i da, možda me posmatrate drugim očima zbog toga. I ja vam zbog toga ne zameram. Teške su to reči i svaki delić mog bića se nada da neće nikad morati da te reči sprovede u delo. Nada se da niko od meni dragih osoba neće biti ugrožen na taj i takav način da ja budem primoran da stanem između njega/nje i noža/metka/bombe. Nadam se i živim u toj nadi.

Što ne znači da se to ne može desiti. Sasvim slučajno, sasvim neočekivano i sasvim nezasluženo. Možda ću samo biti u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.

Ne znam šta se desilo ispred podgoričke hamburgernice „Jabuka” jedne vrele julske noći 1993. godine. Ne znam da li je Žarko Laušević „prekoračio nužnu samoodbranu” ispalivši 13 hitaca u trojicu mladih Crnogoraca koji su zapodenuli kavgu sa njim i njegovim bratom Branimirom. Ne znam baš preciznu razliku između „telesne” i „smrtne” ugroženosti i koliko je ljudi u stanju da te pravničke nijanse rastumači u tuči u kojoj su korišćene i razbijene flaše.

Ono što znam je da ne bih oklevao ni nanosekundu da rođenom bratu produžim život koji je bio ugrožen rukama, nogama ili grlićima flaša. Makar to značilo da napadaču oduzmem život.

I da, robijao bih zbog toga i da, učinio bih to bez trunke kajanja. Još teških reči, preteških. Ali su to samo reči i ništa više. Izgovorene, teške. Zapisane, još teže.

Knjige najpoznatijeg srpskog robijaša su baš to. Teške. Sumorne.

Bile su to verovatno i najočekivanije knjige u modernoj srpskoj književnosti. I to ne bez razloga. Javnost je želela da sazna šta se zapravo desilo i da li je Žarko kriv za to što je robijao.

Javnost, međutim, to nije i dobila. Barem ne eksplicitno. Dobila je jednu životnu priču tragično pomerenu na novi kolosek na skretnici ispred hamburgernice „Jabuka”. Dobila je jednu biografiju obećavajućeg glumačkog početka, strahovite dramske razrade i tragičnog životnog završetka. Dobila je jednu razoružavajuću introspekciju u um filozofa i ljudskog bića napaćenog od sopstvene ruke. Dobila je remek-delo izuzetnog pismenog i rečitog čoveka. Dobila je velikog pisca sa strašnom životnom pričom.

Kako je zlatno pravilo da loše vesti i dešavanja uvek putuju brže i dalje od dobrih, Lauševićeva glumačka karijera pala je u potpuni zapećak nakon te 1993. godine. Sa druge strane, u istom trenutku počelo je i veličanje njegovog naglo prekinutog glumačkog talenta, tako karakteristično za preminule u našoj kulturi. „O mrtvima sve najbolje”. A u tom trenutku činilo se da je Žarkova glumačka karijera bila zauvek mrtva. To je i ostala do danas, ako izuzmemo kraći povratak u „Nožu”. To nije, kako će se kasnije ispostaviti, ni bila prevelika šteta.

Naime, Laušević je potpao pod onaj usud da prvi radovi zauvek obeleže umetnika. Tako je bilo i sa njim. Ostao je večiti „Šmeker”, „Oficir sa ružom”, Bajra iz „Dogodilo se na današnji dan”. Takoreći, pomalo jednodimenzionalni lik lepuškastog i misterioznog zavodnika i ništa više od toga.

Da se nije desilo šta se desilo, svet verovatno ne bi uvideo raskoš multimedijalnih talenata kojima raspolaže Žarko Laušević, gde je gluma možda i ponajmanji. To kažu svi koji su videli barem jednu od njegovih slika. To će reći i svi koji su pročitali barem i jednu glavu neke od njegovih knjiga. To ćete reći i vi, bez obzira na vaš stav o celoj temi. Moraćete to da priznate dok vam oči budu klizile po konkretnoj i tragikomičnoj prvoj knjizi, koja nas uvodi u Žarkov život pre i tokom same tragedije i suđenja što je usledilo. A moraćete to da kažete i kada vam oči budu usporile, a glava vas zabolela od sumorne, crne i šizofrene druge knjige, posvećene robijanju u zloglasnom Spužu.

Tematske celine na koje je podeljena knjiga će vam dati i odličan prikaz potpunog sunovrata života koji je toliko obećavao. Ova biografija i nije ništa više do hronike jedne propasti. Propasti ljudskog bića, propasti intelekta, propasti razuma u četiri zida zatvorske ćelije. Svakodnevne, bespovratne propasti. Propasti četiri porodice. Mnogo brakova, međuljudskih odnosa. Propasti četiri života. Ispričane iz prvog, najkrivljeg lica. Bez zadrške, tampon zone da tu propast ublaži. Bez patetike da propast prikaže mučeništvom, svetaštvom. Jer, šta god vi ili ja mislili, Žarko Laušević je sve sem sveca velikomučenika. Iako će mnoge naslovna fotografija druge knjige naterati da posumnjaju u to. I kao, uostalom i pre samog objavljivanja ovih knjiga, neće biti u pravu što sumnjaju.

Jednostavno, i ta fotografija i ove dve knjige govore samo jednu, veliku i neporecivu istinu.

Žarko Laušević je ubica koji je ubio dvojicu mladića, a trećeg obogaljio za ceo život i to ništa neće promeniti.

Žarko Laušević nije i više nikada neće biti isti čovek nakon toga što je uradio.

Žarko Laušević kakvog ga pamtimo je mrtav.

Ove knjige piše neki drugi Žarko Laušević, onaj koji je preživeo robiju i sud javnosti, samo da bi taj krst svojih nedela nosio dok ga bude.

I on to zna.

A sada, to znamo i mi.

Ma kako god se treća knjiga završila.


SLIČNE TEME:
ODLAZAK STILA
TEROR(ISANJE) ČITAOCA
MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI

JAHAČI OŠTRICE

O jedinim pravim vitezovima vrelog asfalta

Od kad znam za sebe, nedelja je bila poseban dan. Ne zato što su tada svi bili kod kuće, niti zbog činjenice da da su se tada pripremali veliki porodični ručkovi. Ne. Za mene je nedelja oduvek bila sportski dan. I to ne fudbalski. Nedelja i termin od 14 časovaza mene su bili i ostali sinonim za jedan egzotičan sport, koji mnogi ni ne smatraju takmičenjem u pravom smislu te reči.

Formulu 1.

Ni dan danas nisam do kraja siguran šta me je u vrtoglavom jurenju na četiri točka toliko privuklo još kao dječarca. Možda je to bila brzina što adrenalin razvozi venama poput pirueta majstora volana po stazi. Možda je uticaj najnaprednijih tehnoloških rešenja koja autoindustrija ima da ponudi u meni probudio malog naučnika željnog razumevanja kako se šta proizvodi i funkcioniše. Znam samo da sam nakon četvrt veka praćenja „najbržeg cirkusa na svetu” možda i ponajviše impresioniran umećem i hrabrošću ljudi koji jašu po vrhu oštrice noža ovog vrhunskog sporta.

Vozačima Formule 1.

Propustio sam „zlatnu eru” ovog sporta, sedamdesete godine prošloga veka, epske duele Laude i Hanta, Fitipaldija i Stjuarta, uspon revolucionarnog konstruktora Kolina Čepmena. Bilo je to doba velikog tehnološkog napretka, kroćenja snage i uticaja turbo-motora i aerodinamičkog efekta „vazdušnog jastuka”. Sedamdesete su značile i veliki medijski prodor putem direktnih televizijskih prenosa, a sami vozači postali su svetski poznate i priznate zvezde, sa prvim milionskim ugovorima.

Kao i uvek u životu, slava, bogastvo i moć dolaze sa cenom. A ona je u slučaju vitezova sa vrelog asfalta bila velika.

Prevelika.

Kiraž, Rint, Sever, Koinig, Donohju, Prajs, Peterson. Sedam vozača koji su smrtno nastradali u bolidima Formule 1, samo tokom zvaničnih trkaćih vikenda u sedmoj deceniji prošloga veka. Sa onima koji su izginuli na testiranjima i revijalnim takmičenjima, dolazi se do cifre od 10 ljudi. Po jedan svake godine. Formula 1 je uprkos strahovitom ubrzanju automobila na stazi i dalje bila jedan izuzetno nebezbedan sport. Kako se epidemija tragedija nastavila i na početku osamdesetih sa Vilnevom i De Anđelisom, bilo je jasno da se nešto mora poduzeti.

Zabranjeni su turbo-motori, vozači su dobili rol-barove, vatrostalne rezervoare i kombinezone, dok su kacige postale mnogo više od pukog zaštitnog znaka. Polako, ali sigurno, pojavile su se zone izletanja u krivinama, a slama je zamenjena gumama kao poslednja barijera ispred čeličnih ograda na svim trkalištima. Najopasnija staza na svetu, nirburgrinški Nordšlaf, otišla je u istoriju, a sa njom i nepokrivenost svakog kutka jednog gran-prija redarima, vatrogascima i lekarima.

Sa druge strane, bolidi su nastavili da ubrzavaju i razvijaju se, a sa njima i generacije velikih šampiona čije bitke na asfaltu sam i sam imao prilike da uživo pratim. Krajem osamdesetih, tadašnji dečak, a potpisnik ovih redova, zaljubio se u Formulu 1 za ceo život. Preciznije, oduševio se jednim čovekom i crveno-belim automobilom koji je u njegovim rukama bio ništa sporiji od metka. Aerton Sena i njegova era u „Marlboro Meklaren-Hondi”, zauvek su obeležili ovaj sport u mojoj memoriji i srcu. Nedelja je postala praznik, a žuto-zelena kaciga sinonim za veštinu i neustrašivost. Sport je bujao, popularnost je rasla do neslućenih visina, a javnost uživala u duelima Brazilca sa Prostom, Menselom, Pikeom i Šumaherom. Sve je izgledalo idilično početkom devedesetih, uprkos osetnoj razlici koju je donosila elektronika u bolidima. Uljuljkana decenijom bez smrtnih incidenata, Formula 1 se okrenula zgrtanju para i promenama pravila kako bi veštački održala tenziju između dominantnih „Vilijamsa” i „Benetona” i ostatka karavana.

Najcrnji vikend u istoriji Formule 1, Velika nagrada Imole 1994, ostaće zauvek upisana u analima kao mesto poslednjih trkaćih krugova dvojice vozača. Jednog mladog, sa začelja karavana i jednog od najvećih svih vremena. Ceo svet i sport ostali su u šoku nakon pogibije Rolana Racenbergera i Aertona Sene. Podmuklo i neočekivano kao što je i otišla, smrt se vratila u „najbrži cirkus”.

I kao i mnogo puta do sada, tek nakon teških gubitaka usledila je reakcija. Vozačeva „ćelija za preživljavanje” je dodatno ojačana, pooštreni su kreš-testovi, a novi materijali i dodatna zaštita glave instalirani su na automobile. Udesi su naravno nastavili da se dešavaju, ali su vozači iz njih izlazili relativno nepovređeni. Prelaz između vekova doneo je preko potrebni mir u Formuli 1, koji je jedino remetila brutalna dominacija Šumaherovog „Ferarija”. Konstantno unapređivanje bezbednosti vozača i samih staza skoro da je zadovoljilo javnost i zvaničnike, uprkos pojedninačnim smrtnim slučajevima u publici i među sudijama i redarima. Strahoviti udesi, poput onog koji je neogreban preživeo Kubica u Kanadi, u praksi su potvrdili da su mere zaštite vozača besprekorne.

Slučajno ili ne, zadah smrti se vratio sa prvim oktanima goriva sprženim u novim turbo-motorima, vraćenim u sport nakon tri decenije, na početku tekuće sezone. Razmaženi gledaoci pobunili su se protiv nedostatka karakterističnog zvuka, preterane pomoći koje je vozač dobijao iz boksa putem radija i kompjuterske telemetrije i apsolutne dominacije „Mercedesa”. Tražilo se dodatno uzbuđenje, barem i veštačko. Tražila se nesterilna staza, adrenalin, borba točak uz točak, brzina i neustrašivost vozača prethodnih generacija bolida.

Jednom rečju, tražio se đavo.

I dobio se. Na jednoj od retkih preostalih pravih „punokrvnih” staza. U sumraku kišnog tajfunskog dana na japanskoj Suzuki. Vinovnik je kao i 1994. bio jedan od autsajdera, talentovani klinac bez podrške sponzora, koji je u najsporijem automobilu na stazi sanjao put do krvavo „ferari” crvene. 25-godišnji francuski vozač „Marusije”, Žil Bjanki, dokazao je da je najsporiji auto na stazi Formule 1 i dalje brz poput metka. I da ga je po vodom natopljenoj stazi teško zaustaviti. I da sve mere bezbednosti u protekle tri decenije nisu bile dovoljne da ga zaštite kada se podvukao pod traktor koji je sklanjao Zutilov „Zauber” koji je izleteo na istom mestu u prethodnom krugu, skoro ga oborivši tom prilikom. Bjanki je doživeo teške povrede glave, operisan je i nalazi se u kritičnom stanju, na aparatima za održavanje života.

Bjanki je dokazao da Formula 1 nije bila i nikada neće biti „dosadan” sport.

Da današnji vozači nisu puki „pritiskači dugmadi”.

Da je smrt tu, iza krivine, da vreba i da nema nameru da ode.

Da su vozačke i bezbedonosne organizacije izgubile još jednu bitku.

Nadamo se i poslednju.


SLIČNE TEME:
MAN MACHINE
VOZI!

MANJE JE VIŠE

O savremenom danskom Basteru Kitonu



„Manje je više”.

U arhitekturi, ova antologijska izreka Misa van der Roea označila je suštinu modernističkog pokreta koji je zauvek promenio lice ove planete brzom, efikasnom i funkcionalnom izgradnjom.

U filmu se može reći da je prisutna od samog početka, nemih ostvarenja, povezana čitavom jednom lozom glumaca i glumica koji su sa svojim minimalnim gestikulacijama pravili maksimalne rezultate.

Baster Kiton, Din Martin, Montgomeri Klift, Klint Istvud, Marlon Brando, Pol Njumen, Rajan Gosling. Sve sami velikani, po pravilu ružnjikavi, butnovnici, retko kritički priznavani, a ipak toliko popularni i nemerljivo utkani u američki celuloid.

I baš kao što su i modernističke zgrade smatrane „nužnim zlom”, „sumornom” i „ružnom” arhitekturom, tako su i pobrojane „kamene face” po pravilu bile ružnjikave, ali upečatljive njuške, čije likove smo barem voleli da mrzimo, ako već nismo mogli „samo” da volimo. A kako je lepota i ružnoća na kraju stvar individualne percepcije, mnogi od pobrojanih vremenom su postali seks-simboli i neki od najfotografisanijih ljudi ispred kamere svih vremena.

Iako je čitav ovaj trend usporio u poslednjih nekoliko decenija, u nekim delovima sveta su i dalje nastavili da neumorno proizvode moderne „basterkitonovske” klonove. Poslednji među upečatljivim minimalističkim glumcima nam dolazi iz verovatno najplodnije skandinavske kinematografije u proteklih dvadeset godina.

Danske.

Mads Mikelsen nije imao brz i lak uspon do statusa možda i najtraženijeg evropskog glumca današnjice. Njegov životni put vodio je preko gimnastike, baleta i pozorišta, pa tek onda filma kao medijuma u kojem će se najzad iskazati do kraja.

Početak je bio eksplozivan, poguran neponovljivim ljubiteljem „basterkitonovskih” njuški, Nikolasom Vajdingom Refnom i njegovom sumornom i surovom trilogijom o narko-dilerima, „Diler”. Madsov Toni odmah je zapao za oko svima i verovatno ga obeležio do kraja karijere kao negativca, mada će u više navrata pokušati da se grčevito otme iz čvrstog stiska zagrljaja prvog utiska na velikom platnu.

Prvi, nespretni iskoraci će biti u dve crnohumorne komedije, „Treperava svetla” i „Zelena mesara” koja će, međutim, proizvesti kontraefekat i Madsa gurnuti još dublje u svet bizarnih i sumanutih likova. Ravnotežu će povratiti tek serijom „Jedinica 1”u kojoj će igrati efikasnog, ali i nesigurnog policajca za specijalne slučajeve.

Za širu svetsku javnost će verovatno zauvek ostati upamćen kao surovo hladni arhineprijatelj Džejmsa Bonda u „Kazino Rojalu”, Le Šifr, a njihova partija pokera u crnogorskom kazinu na Azurnoj obali ostaje jedna od najupečatljivijih scena restartovanog serijala o najpopularnijem tajnom agentu od kako ga tumači Danijel Krejg.

Utisak o impozantno visokom Skandinavcu ledenog izraza lica bez trunke emocije će tek neznatno ublažiti pojavljivanja u „Kralju Arturu” i „Tri musketara”, mada će sve brzo pasti u vodu sa aktuelnim „Hanibalom”, koji izuzetno popularnu TV seriju vodi dalje i dublje u izopačenost nego što je to ikad učinio čak i legendarni ser Entoni Hopkins.

Na domaćem planu, ogromna popularnost i svetska slava su mu početkom ovog veka omogućili da počne da bira uloge, te tako konačno dobijamo priliku da ga vidimo i u dramskim rolama, koje svojim kvalitetom prate ogroman uspon čitave danske kinematografije. I dok je u „Plamenu i limunu” to u suštini onaj isti surovi, pomalo smušeni i bizarni Mads, neki novi, daleko dublji, slojevitiji i raskošniji mlađi od braće Mikelsen izranja u tri filma koja predstavljaju i nešto najkvalitetnije što je snimio u celokupnoj dosadašnjoj karijeri.

Ako su „Otvorena srca” bila ozbiljan uvod u svet ozbiljnih ostvarenja, „Posle venčanja” će ubeležiti i kandidaturu za najbolji strani film pred američkom „Akademijom”. Mads će dobiti još jednu priliku da u umetničkoj drami fenomenalne rediteljke i scenaristkinje Suzane Bir pokaže da se može snaći i zahtevnoj ulozi oca koji upoznaje ćerku, za koju nije ni znao da je ima, na njenom venčanju. Istovremeno, celokupan prateći ansambl čini čuda u ovoj sjajnoj, teškoj i nadasve ljudskoj drami kakvu samo Skandinavci mogu da osmisle i realizuju.

„Royal affair” Madsa vraća u kostimiranu produkciju, upoznajući publiku sa malo poznatim prilikama na danskom dvoru na prelazu iz 17. u 18. vek. Mikelsen je sada zavodnik, ali i iskreni borac za pravdu, jednakost i prosvećenje zatucane skandinavske monarhije. Istorijske ličnosti daju težinu i dodaju sloj tragedije celoj priči, a kvalitet dobija potvrdu kroz još jednu nominaciju za  „Oskara” najbolji strani film.

Mads će ih kao član danskih glumačkih ansambala sakupiti ukupno tri, a upravo treća će mu doneti i prve značajne lične nagrade. „Lov” iz 2012. će ponovo biti čitan u „Kodak” teatru, ali će i treći put zaredom biti poražen, ovaj put od pretenciozne „Velike lepote”. Priča o vaspitaču iz vrtića kome jedna od devojčica smešta aferu sa seksualnim zlostavljanjem ipak neće proći bez priznanja kritike, te će tako njegov suzdržani, ali duboko potrešeni Lukas dobiti nagradu u Kanu za najboljeg glumca.

Iako već u pedesetim, Mikelsen je zadržao posturu i glumačku energiju i za izazove pred sobom. Ono što raduje jeste činjenica da se ne odriče po pravilu kvalitetnije i glumački zahtevnije danske produkcije, te dobre stvari od njega možemo očekivati i u godinama koje slede. Možda će to biti „Spasenje”, njegov prvi vestern, a možda konačno i neka velika, moćna i nebanalna američka dramska filmska priča.

Znajući Madsa, on neće srljati u izboru i neće juriti za parama. Odmereno, basterkitonovski suzdržano nastaviće da traga za svojom najboljom ulogom, koja će ga konačno odvesti u društvo „kamenih faca” sa početka teksta.

Pravo u besmrtnost.


SLIČNE TEME:
NIJE SVE ENGLESKO-AMERIČKO
DIE BESTE, DIE BESTE!
ESTETIKA SUROVOSTI

LETOPISI IZ TUNGUZIJE

O crnogorskom „visokom” turizmu

Kao neko ko je sticajem životnih okolnosti proveo 15 od poslednjih 18 letovanja u Crnoj Gori, osećam veliku potrebu da kažem pokoju o turističkim pokušajima najmlađe države nastale na teritoriji bivše SRFJ. Kao neko ko je Crnu Goru za tih deceniju i po prošao i obišao uzduž i popreko smatram sebe i kvalifikovanim za analizu koja sledi. Kao neko ko je crnogorskoj državi i ugostiteljskim radnicima ostavio petocifreni iznos u evrima za vreme tih letovanja, smatram da je to i moja dužnost kao verne mušterije.

Za te skoro dve decenije u Crnu Goru je ušlo mnogo srpskih, ruskih i ko zna čijih gostiju i para.

Šta se promenilo?

Odgovor je: NIŠTA.

Preciznije, skoro ništa.

Da počnemo od najbitnije stvari kojom se meri popularnost jednog letovališta. 

Posete.

Poseta crnogorskom primorju iz godine u godinu konstantno opada, uprkos zvaničnim podacima koji beleže „rekordne” sezone. Gospodo Crnogorci, rekordne sezone u Crnoj Gori su bile one na samom prelazu vekova, dakle 2000/2001. Prvi veliki pad posete se desio kada ste samoinicijativno prepisali marke u evre, sve duplo poskupeli i oterali Srbe u Grčku, Tursku i dalje u svet. Nakon raspada zajedničke države, poseta je još rapidnije opala. Deo tih mesta su popunili Rusi, ali nikada u tom broju kao vaši severni susedi, jedina geografski logična ciljna grupa za vaš nivo ponude.

Jer, hteli vi to ili ne, geografija i istorija igraju vrlo ozbiljnu ulogu u odabiru posete nekoj turističkoj destinaciji. Vaše nemušto pozivanje na ekskluzivu je formalne prirode, bez suštinskih infrastruktrno-smeštajnih pomaka. Sa ovim što sada nudite i mislite da ponudite u narednih nekoliko godina, vi niste i nećete biti ekskluzivna turistička destinacija.

Da biste bili eksluzivna turistička destinacija morate imati neke od sledećih atributa da ponudite platežnim mušterijama:

1)      atraktivnu prirodu;

2)      razgranatu i modernu infrastrukturu;

3)      raznovrstan smeštajni kapacitet;

4)      vrhunsku uslugu i ponudu;

5)      konkurentnu cenu.

Crna Gora je nesporno lepa zemlja, pogotovo njen kontinentalni deo. Kanjoni Pive i Tare, Durmitor i Bjelasica su istinski netaknuta priroda. Crnogorsko primorje kao takvo je prirodno lepše od bugarskog i turskog, ali je isto tako daleko iza grčkih i hrvatskih ostrva. Dakle, po svojoj atraktivnosti, nalazite se negde u zlatnoj sredini. A sredina nije nešto što može biti baš prava osnova za ekskluzivu.

Saobraćajna infrastruktura u Crnoj Gori nije ni razgranata, a kamoli moderna. Što je prava šteta, s obzirom na činjenicu da u zemlji naših južnih suseda treba da se sredi, brojkama i slovima:

1)      dva puta;

2)      jedna železnička pruga;

3)      jedan aerodrom;

4)      jedna luka.

Do Crne Gore se i nakon 15 godina enormnih investicija i milijardi evra koje su prošle kroz njen budžet putuje 10–12 sati kolima. I to iz Srbije. Za to vreme, mi sa ovih prostora možemo stići do Grčke, i to usred sezone i preko dve granice. O ljudima iz ostatka Evrope da ne govorim. Put je spor, mučan, naporan i opasan, uprkos kozmetičkim promenama na nekim pravcima. Stanje jadranske magistrale je još gore. Iako su tu i tamo probijene tri ili četiri trake, prolazak kroz SVAKI primorski grad je agonija koja traje  30–60 minuta.

Železnica je na nivou srpske, dakle, spore vožnje i infrastruktura iz Titovog vremena, baš kao i poslednja obnova. Crna Gora sada može samo da sanja o redovnom održavanju onoga što je sazidano na trasi Beograd–Bar pre skoro 40 godina.

Tivatski aerodrom je u korektnom stanju, skromnih kapaciteta i pod šapom monopola „Montenegro erlajnza” na umoru. Velike svetske kompanije se ne utrkuju da tamo lete, a lou-kostova nema.

Investicija kanadskog milionera Munka u tivatski „Porto Montenegro” je jedina prava, temeljna i suštinska investicija u Crnoj Gori u prethodnih 20 godina i kao takva zanačajno je popravila sliku među posetiocima sa mora. A obilazak sa broda je i najbolji način da vidite Crnu Goru, jer vas lišava potrebe da se iskrcate na kopno i njegove probleme.

Ostala kopnena infrastruktura je u poprilično jadnom stanju, te tako pola crnogorske obale i dalje muku muči sa vodosnabdevanjem (čitava Boka, jug),  kanalizacija se i dalje izliva na plažu (vidi sliku), struje nestaje čim ima malo više gostiju, a đubre je svuda. Parkiranje je avantura na najbližoj raspoloživoj livadi, uz simboličnu nadoknadu 3–5 evra. Dakle, sve ono što čak i grčke kopnene destinacije odavno imaju. O Hrvatskoj i Turskoj i da ne govorimo.

Svedoci smo izgradnje mnogih hotela, rizortova i luksuznih odmarališta u Crnoj Gori u prethodnih nekoliko godina. Svi oni su zaposeli delove obale, rasterali „obične” smrtnike sumanutim cenama plažnog mobilijara i sada nude ekskluzivu malom broju platežnih gostiju. Gostiju koji se i dalje kupaju u istim fekalijama kao i „obični” smrtnici i probijaju se kroz istu saobraćajnu gužvu kao i mi. Samo što to višestruko više plaćaju.

Ne znam kakva je usluga u tim rizortovima, ali znam kakva je u ostatku Crne Gore. Ista ili skoro ista kao i pre par decenija. Spora, bezvoljna, neretko bezobrazna, sa konobarima, taksistima i osobljem koje pokušava da izvaćari goste. Daleko od ekskluzive. Ponuda različitih sadržaja se kreće od luna-parkova i cirkusko-sajamsko-vašarske, preko Dženana i Cece, do fantomskih golf terena u bezvodnom kršu „Luštica beja”. Raznovrsno do tragikomike, a sve daleko ispod turske, pa čak i grčke ponude i servilnosti u doba krize.

Kada je cena u pitanju, Crna Gora daleko premašuje Grčku, ali kaska za Hrvatskom. Sa druge strane, svojom infrastrukturom, smeštajem, uslugom, lepotom i tradicijom, Hrvatska je privukla platežnu klijentelu iz Zapadne i Severne Evrope. Crna Gora je privukla Ruse. I Rusi su je izgustirali i sada idu dalje sa svojim parama, da ih peru u nekim drugim morima. Tim pre što im je Crna Gora uvela sankcije (kraj vica) i politički se distancira od njih. Dakle, Crna Gora ostaje bez ciljne klijentele, pogotovo one platežne.

I šta onda ostaje Crnoj Gori, sada kada su ruske pare završile po džepovima plemenskih poglavica, a ne u infrastrukturi i smještaju?

Isto što i do sada. Kuknjava na loše sezone. Proklinjanje kišovitih ljeta i rata u Ukrajini.

Sve je lakše od susreta sa sopstvenim likom u ogledalu.

ZASLEPLJENOST

O fascinantnom fenomenu „novakomrštva” u pojedinih Srba

„Ne mogu više ni frižider da otvorim, a da ne vidim Novaka”.

„Dosta mi je njegove porodice”.

„Previše se glupira na terenu i van njega”.

„On je neiskren, folirant i manipulator”.

„Ako je toliki patriota, zašto ne plaća porez u Srbiji”.

„Ima Srbija i drugih sportista sem njega”.

Ove reči ne izgovaraju ni Rafael Nadal, ni Endi Marej, pa čak ni Noletu tradicionalno nenaklonjeni Rodžer Federer. Ne. Ove reči stižu svakodnevno sa mnogo bližih merdiijana. Srpskih.

Da. Ovo o svetskom broju 1 muškog tenisa misli nemali broj naših zemljaka. I to onih obrazovanih, dovoljno pismenih da koriste internet.

Zašto?

Umesto nekih tipskih odgovora poput ljubomore/pakosti/zavisti i nemanja sopstvenog života, smatram da ovom fascinantnom fenomenu „novakomrštva” treba posvetiti više prostora i vremena. I to taksativno.

1)      „Ne mogu više ni frižider da otvorim, a da ne vidim Novaka”.

Novak Đoković je svetska sportska mega-zvezda. Jedna od 10 najvećih na svetu. Ne u zemlji, Ne u Evropi. NA SVETU. To znači da ima milione fanova širom sveta i da se sve vodeće svetske TV kuće i voditelji otimaju o delić intervjua sa njim. To znači da on ne može slobodno da šeta ulicama Njujorka, Londona, Tokija i Melburna, bez toga da ga presreće armija obožavatelja i znatiželjnika.

Mi Novakove popularnosti u svetu nismo svesni, a pogotovo nismo svesni nesrazmere sa popularnošću u Srbiji. Njegova zastupljenost u sprskim medijima je smešna u odnosu na svetske. Osim ako pod svetskim medijima ne smatrate naše tabloidne lešinare. A ako čitate „žutu” štampu, ne možete i ne smete da se žalite, jer zaslužujete sve imbecilne detalje njegove svadbe, kao što ste zasluživali i sve detalje jedne ranije „svadbe veka”, malo južnije, sa sve srpskim vojnim uniformama, puškama i svinjskim glavama. A kapiram da vam je i ta svadba ipak bila više prirasla srcu i vašim korenima od jednog realno poprilično neekstravagantnog venčanja svetskog broja 1 muškog tenisa i njegove trudne verenice.

2)      „Dosta mi je njegove porodice”.

Čovek u životu ne može da bira samo dve stvari. Gde se rodio i porodicu koja ga je napravila. Samim tim, to nije mogao ni Novak. Kao i svaka, i njegova porodica je daleko od savršene. Razlika je u tome što su njegovi roditelji, braća i familija napravili svetskog šampiona, jednog od najboljih tenisera svih vremena i najboljeg srpskog sportistu svih vremena i učinili su to sami, u najgore vreme za Srbiju, u Srbiji.

A šta su moja i vaše porodice za to vreme uradile?

3)      „Previše se glupira na terenu i van njega”.

Novak je šoumen, čovek rođen da igra veliki tenis, ali i da se pritom dobro provodi, zabavljajući i ljude oko sebe. Upravo to ga čini mega-popularnim i drugačijim od npr. Rafe i Fedeksa. Svaka era je imala po jednog takvog tenisera. Pomenimo samo Mekenroa koji, gle čuda, obožava Noleta i Agasija, koga i dan-danas većina Amerikanaca smatra za najpopularnijeg tenisera ikada. Ne velikog šampiona Samprasa, već luckastog polu-Grka u pocepanim bermudama, farbane kose, sa sve minđušama i drečavim majicama. U poređenju sa obojicom, Novak je šarmantni engleski batler sa pristojnim smislom za humor.

4)      „On je folirant i manipulator”.

Kada je prenemaganje na terenu u pitanju, slažem da je Nole do 2011. bio sklon vrlo otužnim predajama mečeva. Rešavanjem određenih zdravstvenih problema, to je nestalo kao rukom odneseno. Sada ostaje na terenu do kraja, čak iako u tajmautima povraća ili ne može da podigne ruku ili istegne nogu.

Iskrenost u odnosu na rivale nikada neće i ne može biti ispitana do kraja. Ja Novaka ne poznajem i nisam sa njim u svlačionicama nakon njegovih pobeda ili poraza. Ono što znam je ono što vidim. Vidim čoveka koji uvek pohvali protivnika i posveti njemu veći deo pres-konferencije ili govora posle meča, čak iako pre toga rida od sreće što je po drugi put prigrlio vimbldonski pehar. Vidim čoveka koji sporne sudijske situacije neretko prepušta protivniku, iako to možda znači gubitak tog jednog dragocenog prelomnog poena koji može odrediti sudbinu čitavog meča. Čujem mladića koji nikada nijednom svojom izjavom nije omalovažio nijednog svog protivnika u intervjuima, iako su se neki od njih na njega neretko ostrvljivali. Vidim šampiona koji se ne uznosi u pobedi, a ne unižava u porazu.

5)      „Novak je kvazipatriota i samo gleda kako nešto da ućari od Srbije”.

Novak Đoković nema nijedan jedini razlog da uopšte bude patriota. Srbija njemu i njegovoj porodici nije dala aposlutno NIŠTA. Ni stipendiju, ni krov nad glavom, a da ne govorim o nekakvim uslovima za treniranje i profesionalni razvoj. Osim ako naravno tu ne računamo sankcije, ratove i bombe. Tamo negde preko dobio je terene, rekete, smeštaj i trenere. Dakle, imao je sve razloge ovog sveta da se okrene i Srbiju više nikada i nigde ne pomene. Pa ipak, on to neumorno čini. Spominje je, reklamira potpuno besplatno i menja sliku široke svetske javnosti o njoj nakon katastrofalnog imidža brižljivo stvaranog dvadeset godina. To vam može potvrditi svaki stranac kojeg pitate o našoj zemlji, ako strance poznajete i u inostranstvo putujete.

Što se tiče vaćarenja Srbije, ne sporim primer teniskog centra „25. maj”. Srpska država uspela je da spreči potencijalno mutnu radnju sa tim teniskim zemljištem. Bravo za Srbiju!

6)      „Ako je toliki patriota, zašto ne plaća porez u Srbiji”.

Ah, pitanje svih pitanja. Zašto i nama ne da neke pare? Zašto ih ne vrati u Srbiju? Zašto je prijavljen u Monaku?

Odgovor ne može biti jednostavniji.

Porez se plaća tamo gde se zarađuje plata. Novak svoju platu ne zarađuje u Srbiji i ne živi u Srbiji. Takođe, za razliku od domaćih tajkuna koji su izvukli MILIJARDE preko of-šor računa, on svoje prihode plaća tamo gde je prijavljen.

Ali to nije bitno. Bitno je gde Novak plaća porez. Treba da ga plaća Srbiji. Srpskim političarima, koji će ga nesebično proslediti do naših računa, kao što su to i radili proteklih 20–70 godina.

Novak vraća Srbiji pare kroz donacije, bespovratne, beskamatne. Donira milione svog i novca drugih bogatih ljudi koje animira za probleme Srbije. Daje ih u vrtiće.

Ali ni to nije dovoljno. Novak mora da plati još, ne bi li pokazao i dokazao da je istinski patriJota. Za razliku od nas, koji se ubismo da redovno plaćamo poreze na imovinu, dajemo svima fiskalne isečke i prijavljujemo naše zaposlene. Samo Đokovića da ulovimo i rešismo probleme srpskog budžetskog deficita.

7)      „Ima Srbija i drugih sportista sem njega”.

Ima. Hvala bogu, ima ih dosta. I imaće ih još mnogo. I volimo ih. I možemo da ih pratimo i dajemo im pažnju ako to želimo. Ali mi to ne želimo. Nas ne zanimaju vaterpolisti, odbojkaši, veslači, strelci, atletičari. Ne. Nas zanima fudbal, eventualno košarka. A ako biram između seoskog fudbala, kancerogene košarke i Novaka, ja dilemu nemam. Biram Novaka.

8)      „Ti si zaslepljen Novakom”.

Jesam, priznajem. Zaslepljen sam Novakom Đokovićem. Ne Novakom šampionom, ne Novakom zabavljačem, ne Novakom humanistom. Ne, zaslepljen sam Novakom kao simbolom. Simbolom uspeha autsajdera, koji se sam sa porodicom izborio za tron u nečemu o čemu ni pre ni posle njega nismo i nećemo imati pojma. U tenisu. Belom sportu. Bogataškom sportu. Zaslepljen sam Srbinom koji se ne stidi da da tim uštirkanim belim kragnama kaže ko je, šta je i odakle je. I da to uradi na pet svetskih jezika. Sa osmehom na licu i uz neizbežni geg. Dok pobeđuje najbolje gladijatore svih vremena, u inat arijevskoj publici pored terena, koja ne voli uljeze. U inat pakosnicima pored TV i kompjuterskih ekrana. U inat svima. I baš zbog toga verujem u njega i navijam za njega više nego kad igra Zvezda. Nerviram se zbog njega kao da je na njegovom mestu moj rođeni brat.

Jeste, zaslepljen sam.

Mogao sam i gore da prođem. Mogao sam da kliknem na rubriku „Estrada”. Verovatno bi mi bilo lakše, a i manje bih vas nervirao. Ali, šta ću kad volim hendikep mečeve. Kao i Novak.


SLIČNE TEME:
(NE)PRAVDA JEDNE LOPTICE

POVRATAK DŽEDAJA

O neuništivoj srpskoj košarkaškoj Sili

Košarka. Jedna od mitskih srpskih reči. Dobro znana reč. Pradavna. Naša reč. Naš sport. Naša sportska imperija stvorena u poslednje tri decenije prošloga veka. Umorna srpska reč. Baš kao i ova zemlja. Zaboravljen pojam. Skoro, pa izumrla veština. Do koliko juče.

Do juče, kada su se neke nove „imperije” podsmevale našim posrtanjima u grupi A Svetskog prvenstva u Španiji. Španiji koja je prihvatila organizaciju samo ako bude potpuno razdvojena od Amerikanaca u žrebu. Španiji koja je uoči četvrtfinalnog meča sa Francuskom uvežbavala ceremoniju dodele zlatne medalje svojoj reprezentaciji. Španiji koja je postala „kaznena ekspedicija”, bez da je vezala dve titule. Španiji koja je koristila posrtaj srpske košarkaške imperije da nas „nabije” 30 razlike onda kada smo bili bez Tea Skajvokera i sa umornim Jodom Ivkovićem pored aut linije. I nabili su nas i ostavili nas, misleći da smo mrtvi, učinivši pritom veliku grešku potcenjivanja protivnika na umoru.

Već u grupi u Granadi, bili smo malo manje mrtvi. Zapravo, bili smo blizu zatvaranja životnog kruga i ponovnog rađanja. A kao i svaki početak, i ovaj naš bio je pakleno težak. Mada se teško može reći da jedna nacija ponovo počinje ako na svom kontu ima jedno olimpijsko, pet svetskih i osam evropskih zlata. Ali, sve je to izgledalo kao pradavna prošlost pred sa zebnjom iščekivan meč osmine finala protiv neporaženih Grka. Grka koje nismo dobili na zvaničnim takmičenjima još od legendarnog Bodiroginog šutiranja reklama po Atini 1998.

Kako nas istorija uči da ništa nije izvesnije od njenog ponavljanja,  tako je bilo i ovaj put. I tada, kao i sada, sve je stalo u taj prvi eliminacioni meč. I tada, kao i sada, ispraćeni smo na veliko takmičenje bez pompe, uz podsmeh na pomen 12 odabranih i nepoverenje. I tada, kao i sada, najbolji igrači povedeni su na turnir bez ijedne pripremne utakmice, povređeni, sa nadom da će biti spremni za eliminacije i da ćemo do njih uopšte doći. I tad, kao i sada, kockanje se isplatilo. I tada, kao i sada, glavni ulog u tom kockanju, bio je isti čovek.

Aleksandar Saša Đorđević.

U Atini 1998. je kao igrač grupnu fazu proveo na terapijama, čekajući svojih 7 vezanih poena protiv zahuktale Argentine koja će u narednim godinama izrasti u giganta svetskih razmera. U Madridu je kao selektor čekao Teodosića i Krstića čitave pripreme i kroz grupnu fazu. I baš kao što je svojom trojkom, ulazom pod koš i slobodnim bacanjima unovčio sve čipove Željka Obradovića, tako je ovog leta on bio taj koga su proglasili vizionarem kada su upravo Teo i Krle bili predvodnici srpskog košarkaškog stampeda koji je u oblaku prašine ostavio izgažene favorizovane „helene”, „karioke” i „trikolore”.

Bio je to prvi od četiri ključna delića koje je Sale „Nacionale” doneo u našu polupanu košarkašku slagalicu, decenijama razvlačenu jadranskim ligama, patološkim rivalitetom Čovića i Vujoševića, menadžerisanjem i najezdama strancama sumnjive boje, mirisa i kvaliteta. Prvi, ali i najmanje bitni delić.

Ako je vera u već diljem Evrope etabliranu Teovu lucidnost i Krletovu pouzdanost dala dodatnu snagu „plavima” da u potpunosti zaustave protivnike predstavljala samo finu dogradnju, povratak vere reprezentativaca u same sebe bio je temelj našeg neočekivanog uspeha. Od svih delića koje smo rasuli u periodu posle 2002, taj je bio najveći problem. Ako se izuzmu kratkotrajni bljeskovi u 2009. i 2010, Srbija je u košarci bila postala gubitnička ekipa. Baš ono iz čega smo crpeli snagu za nestvarne povratke iz mrtvih, u poslednjoj deceniji bio je uzrok mnogih teških i tesnih poraza u prelomnim trenucima takmičenja. Znao je to Sale, i zato je sav pritisak skinuo sa igrača i preuzeo na svoju lamentirajući frazeologiju o „miru u glavi i vatri u srcu”. Znao je kolika je ta filozofija donela i njemu kao igraču i nama kao zemlji. I zbilja, naši momci od osmine finala više nisu gubili glave i više se nisu osvrtali za sobom. Gazili su, gledali sebe i išli dalje bez euforije. Baš kao što je Đorđević nemilosrdno tovario koš Litvanaca, Italijana i Grka devedesetih. Ni tada, kao ni sada, nije skakao od sreće, nije psovao saigrače, a sudijama je prigovarao samo kada bi stvarno preterali, poput završnice ratova sa novokomponovanim španskim i francuskim „imperijama”. Mirnoća koju je zračio, poticala je iz drugog po veličini i značaju nedostajućeg komadića šampionskih puzli.

Autoriteta.

Čast Ivkoviću, ali se njegovo prihvatanje usijanog srpskog košarkaškog krompira ipak zbilo pred sam kraj njegove karijere, što su pojedinci nemilosrdno zloupotrebili. Kada se na to nadovezao trend otkazivanja, briga za lične karijere i biranje novca umesto trobojke, rezultati su u najmanju ruku ispali polovični. Srebro sa EP, četvrto mesto sa SP i dva osrednja plasmana na kontinentalnim smotrama 2011. i 2013. Nakon na jedvite jade izborene vize za ovogodišnje planetarno takmičenje, bilo je izvesno da je došlo vreme za novu krv. Nekoga ko se kao trener nije kalio u bivšoj SFRJ i ko nije jedan od četiri jahača „Apokalipse” srpske trenerske „Al-Kaide” (Ivković, Obradović, Pešić i Maljković). Taj neko je mogao biti samo neko sa osrednjim rezultatima ili čovek bez previše iskustva. KSS se kockao i u vatru bacio velikog igrača, ali i neiskusnog trenera. Kako se nije mogao podičiti rezultatima u ulozi stratega, Sale je igrao na ono za šta je svaki klinac koji se bavio košarkom u protekle dve decenije znao i čuo. Na sebe kao igrača. Odigrao je i nije pogrešio, izolujući incident sa Micovom kao usamljeni primer dokazivanja ko je kokoška, a ko jaje. Sa ponovnom pronađenom muškošću i aurom legende, Sale je mogao da se na miru posveti onome što je za sve nas bila najveća nepoznanica, ispostaviće se bezrazložno.

Taktici.

Kao igrač, bio je racionalan i dirigent koji je sve konce uvek držao u svojim rukama. Kao bivši rasni napadač, sa samo jednim i po rasnim napadačem na raspolaganju (Teo i pola „učitavajućeg” Bogdana), u ulozi trenera posvetio se onome što mu je jedino preostalo. Čitanju protivnika i kolektivnoj odbrani. I taj zadatak je uradio za čistu „desetku”. Ako izuzmemo Batuma sa druge planete, Sale je „doktorirao” u klasi daleko iskusnijih taktičara na klupama Grčke, Brazila i Francuske. A sa njim su doktorirali i njegovi puleni, izvučeni iz senki prosečnosti na svetlo gladijatorske arene u vidu TIMA nemilosrdnih ratnika.

Realne domete „plavih” košarkaša trenutno je jako teško sagledati, bez obzira na ishod finalnog meča sa vanzemaljskom SAD. Kao prvo, ovo može biti samo bljesak poput onog u Poljskoj 2009. Kao drugo, ovoj ekipi nedostaje barem pet vrsnih povređenih i nepozvanih igrača (Nedović, Milosavljević, Lučić, Mačvan i Marjanović). Kao treće, ovo su sve sami momci mlađi od 25 godina, koji tek treba da ratu, sazrevaju i igraju velike utakmice u klubovima i reprezentaciji. Mnogo nepoznanica, sa izazovom Olimpijade pred nama.

Jedno je ipak sigurno. 

Posle dugo, dugo godina, košarkaška Sila je opet sa nama i u nama i najsnažnije teče kroz našeg selektora.

Džordž Lukas bi rekao: „Neka je Sila sa vama”.

Ja kažem: „Neka je Sale sa nama”.


SLIČNE TEME:
ZEMLJA KOŠ(M)ARKE