Како нам је најмоћнији колективни спорт систематски уништаван од стране идиота?
Трагом вести да је подмлађена мушка кошаркашка
селекција Србије изборила пласман на Светско првенство у Шпанији, нисам могао,
а да се не осврнем на пет основних разлога зашто нам је трофејни спорт тако
ниско пао, па се јавност задовољава и мрвицама.
1) Недостатак квалитетне и
модерне струке
Тренерски колоси који су изградили СФРЈ кошаркашку
империју били су последњи доносиоци трофеја након распада велике земље.
Ивковић, Обрадовић, Пешић, Маљковић и Ивановић у позним су годинама, малтене
пред пензијом. Жаре и пале клупском Европом, баш као што су то некада радили и
са репрезентацијом. Њихово време пролази, а наследници се ни не назиру. Саша Обрадовић, Трифуновић, Кокошков и
Џикић још увек нису спремни за највеће домете, а једини значајнији тренер
средње генерације, Вујошевић, нема „роминг” ван њему подређеног система
партизана и жестоко је искомпромитован у домаћој јавности.
Недостатак квалитетне струке за собом вуче и школовање
некомплетних играча, полуфабриката и технички лимитираних укалупљених атлета
просечног кошаркашког интелекта. Једно не може без другог и ту лежи основни
разлог нашег кошаркашког посрнућа. Као што то рече одлазећи „генерал” Дуда,
време је да млађи преузму посао.
Крајње је време.
2) НБА + паре + менаџери -
репрезентација
Почело је са Дивцем, наставило се са Стојаковићем,
Јарићем, Радмановићем, Миличићем, а стигло се и до Чабаркапе, Радуљице и
осталих просека који због играња у најјачој лиги света радије бирају да лето проведу
радећи индивидуално или по сплавовима.
Квалитет одавно више не станује ни преко баре, па тако
до некад недодирљиве лиге стижу и разноразни Антићи и остали грејачи ћошкова
клупа по Европи. У Америку је сада много лакше отићи, а то са собом носи велике
паре. А велике паре за трен ока помуте не претерано бројне сиве ћелије наших
кошаркаша. Част изузецима.
Када на то додамо и менаџере/мафијаше што иоле
перспективне клинце грабе у тинејџерским годинама, јасно је да је ту играње за државу
последња рупа на свирали. Томе додатно помаже и резултатски суноврат
репрезентације, те тако наш најбољи сениорски тим престаје да буде одскочна
даска за даљу (пре)продају. Тако се, ето, стигло до тога да на свети дрес пљују
и тамо неки Перовић, Мицов, Раденовић, Мачван, Величковић... Нажалост, због
тачке 1) и 2), стигло се и дотле да су и они преко потребни за иоле значајнији
успех на великим такмичењима. Стигло се дотле и да менаџер селектора одређује
састав репрезентације и да четвртопласирана екипа домаћег првенства, иначе
власништво поменутог менаџера, има највише српских репрезентативаца на ЕП у
Словенији. А за то време један Милосављевић и Марјановић седе кући преко лета,
а требају нам, мада не и том менаџеру, јер процената од њихове продаје неће
бити...
3) Доминација једног клуба
Случајно или не, суноврат српске мушке репрезентативне
кошарке почиње са владавином њеног стожера у деведесетим годинама, КК
партизаном. Доминација која се већ протеже и на другу деценију потпуно је
резултатски и финансијски сатрла малобројну конкуренцију која је преостала
распадом оне озбиљне државе (Црвена звезда, Хемофарм, Будућност...). Тодорић,
Даниловић и Вујошевић су то урадили на терену, али и ван њега. Бирали су најбоље играче из осталих клубова,
али су их и отимали. Добијали су
дербије, али су и шамарали судије. Добијали су их убедљиво, али су и држали
Савез на краткој политичко-финансијској узици. Индиректно су гасили друге
клубове због пореза, али свој нису плаћали. Стизали су далеко у Европи, али
преко лешева спрских клубова. Било како било, циљ је оправдао средства и то
је без икакве сумње, убедљиво најорганизованији
клуб на овим просторима.
Као и свака медаља, и ова црно-бела има и мрачну
страну. Тржиште играча је исцрпљено, нема више кошаркашких центара попут Чачка,
Краљева, Новог Сада. Нема више конкуренције, нема више прилике за напредак.
Зато се партизан окреће странцима и разиграва младе црнце, Летонце, Французе,
Чехе... Зато партизан на овом првенству и поред силних отказа има словима и
бројем 2 (два) играча. А и њих ће врло брзо тапнути за бесцење/проценте, тако
да их највероватније чека судбина никад доказаног трија ТНТ.
Исто тако, будите сигурни да ни Човић неће много
мењати доказано успешни рецепт који су патентирали комшије. Отеће им све што су
они отели и притом нам свима заједно испрати мозак у тандему са Вујошевићем.
Јер, у Србији само то пали. Отимање.
4) Јадранска лига
Није само партизан уништавао домаћу чигу. Чинили су то
и други клубови, у првом реду Црвена звезда (и) ФМП. И чинили су то кроз
кукавичје јаје Јадранске лиге. Фрустрирани чињеницом да до Европе не могу од
партизана и своје нестручности и вишедеценијске корупције, окренули су се
региону и још јаднијим Хрватима и Словенцима. На мала врата увукли су клубове
слабије од наших провинцијских у исто такмичење са 3-4 највећа тима на овим
просторима и уништили оно што партизан није успео. Не треба додуше сметнути са
ума чињеницу да се и тај исти партизан врло брзо придружио том екс-југослованском
циркусу без много суштинског отпора.
Српска лига тиме је потпуно маргинализована, одузет
јој такмичарски значај, а јаз у квалитету у односу на АБА већи је из године у
годину. И биће још већи, све док то не доведе до потпуног укидања домаћег
такмичења зарад развоја хрватске, словеначке и босанске клупске кошарке. А тада
ће већ бити прекасно...
5) Босман и црнци
Отварање граница почетком деведесетих година донело је
са собом малтене неограничен промет играча из земље у земљу. Србија се том
тренду опирала до преласка између векова, када се на инсистирање појединих
клубова дозвољава наступ двојице странаца
по тиму. Као и у случају фудбала, почетни увоз био је квалитетан (Хаус,
Пен, Екезие, Фримен) и то је одшркинута врата широм отворила. За наше прилике
скупи црнци су махом улетали на две најкритичније позиције у модерној кошарци,
на плејмејекера и центра и с
временом, потискивали младе играче, који су захтевали време и стрпљење, по цену
слабијих резултата. Тако смо стигли до ситуације коју је имала наша
репрезентација овог лета, да нема нових квалитетних домаћих носилаца игре на та
два кључна места.
Тај тренд нема намеру да престане и нестане, јер
најновија правила дозвољвају чак 4
странца и комунитарца са простора бивше СФРЈ! И то опет гурају исти они
клубови (Звезда) који су инсистирали на увођењу Босмана на овим просторима. И
опет то ничим не заустављају они који се декларативна медијска опозиција таквом
размишљању, баш као што нису ни Јадранску лигу (партизан). И опет наша деца
трпе и голобрада беже преко, неформирана, нејака и неискусна. Беже и сагоревају
пребрзо.
Шта и како даље?
Новог селектора чека паклени посао. Јавност
фрустрирана деценијском сушом медаља очекиваће злато после прве добре званичне
утакмице коју нова селекција буде одиграла на СП у Шпанији догодине. На то
првенство, уз дужно поштовање момака који су крв и зној лили летос, морамо да
идемо појачани у односу на тим из Словеније. И то скоро на свим позицијама.
Нови селектор ће поред бремена притиска јавности и (не)реалних очекивања,
морати да се бори и са отказима. Мораће и да јури хемију међу играчима који му
се одазову. А ако и успе да победи све горе побројано, уз руски рулет повреда,
мораће и да у ходу од полуиграча прави играче и да надвиси њихове реалне
могућности и знање, не би ли се на борбеност и тимски дух дошуњао до
четвртфинала, сањајући једну добру утакмицу која би нас опет убацила на место до
којег смо деведесетих стизали затворених очију. До борбе за медаљу.
Сматрам да дванаесторку из Словеније треба наградити
још једним позивом 2014. године, иако од њих има барем десетак бољих играча.
Сматрам и да ће овог лета повређени Лучић и Теодосић добро доћи овом младом
тиму. Сматрам да је крајње време да се мало ослонимо и на Марјановића и
Милосављевића. Сматрам и да можда, само можда, још једну шансу заслужују и
Савановић и Мачван. То можда се пре свега односи на овог другог, који је лето
провео „психолошки се спремајући за наредну сезону”. Управо пример „Коњске
главе” и његов несвакидашњи изговор довољно говоре сами за себе у каквом је
стању наша кошарка.
Српска кошарка је на дну дна
и не треба се заваравати да је истина другачија.
Нови селектор мораће да буде млад, енергичан, ауторитативан,
стручан, дипломата и да има среће. Много среће.
Ја му је искрено и од срца желим...
Нема коментара:
Постави коментар